Bila sam osoba koja se plaši pasa. Nije mi padalo na pamet da ću jednog dana u svoj dom i srce primiti malog crnog psa koji će me naučiti velikim životnim lekcijama. Oslobađanje od tog straha značilo je otvaranje prema ljubavi – što smatram jednom od najvažnijih lekcija u životu.

Bila sam protiv držanja psa u stanu. Smatrala sam da bi to za njega bio samo malo veći, udobniji kavez, a nisam želela da mučim životinju u nehumanim ili neprirodnim uslovima. Iskreno, nisam želela ni da smanjujem udobnost svog života – da dodam još jednu obavezu na postojeće. Ali, pre 7 godina, zahvaljujući mom mlađem sinu, jedno malo štene od mesec dana promenilo moj (pogled na) sve(t). Tog dana se naša porodica uvećala za još jednog člana. Kao da sam dobila treće dete 😊  Uvek sam verovala da su deca naši učitelji, ako smo dovoljno pažljivi da uočimo lekcije koje nam donose.

Crn kao noć, Švrća bi se često tokom večernjih šetnji stopio sa okolinom, do mere da ga, da nije bilo povodca, ne bih mogla ni videti ni znati gde je. Mogao je tako da ostane neopažen, neprimetan, a opet (sve)prisutan jer od njega ništa nisam mogla sakriti (a nisam ni želela). Nepogrešivo je znao kad sam preopterećena ili loše raspoložena. Prišao bi mi, kao da pita šta nije u redu i može li on da pomogne. I pomagao je – njegov pogled je mamio osmeh. Na simpatičan način bi nakrivio glavu, sklupčao se pored mene i stavio njušku u moje krilo. Bio je prava podrška, osećala sam to, čak i bez reči – njegova prisutnost je bila dovoljna. Inače, nijedna reč nije tako lekovita kao to kada je neko sa tobom prisutan – da sedi, sluša i svedoči. Izgleda da je bio vrhunski terapeut.

Svoju bezuslovnu i apsolutnu ljubav prema svim ukućanima pokazivao je neprestano. Svaki put kad bi neko od nas ušao u stan, razdragano bi ga dočekao na vratima, kao da vidi dragu osobu prvi put posle mnogo godina. Najsmešnija situacija dogodila se jednog rođendana mog sina, kada nisam mogla da mu priđem da mu čestitam, jer Švrća nije dozvoljavao da mu se približim. Toliko je ozbiljno i savesno shvatao svoju ulogu zaštitnika.

Bio je ne samo čuvar, već i vesela duša koja se uklapala sa svima, bez obzira na razlike. U igri s belim psom pokazivao je kako se može savršeno uklopiti s nekim ko je potpuno različit – po izgledu i po naravi. Njegova veština prilagođavanja, sposobnost da proceni situaciju i postupi u skladu s njom, bila je zadivljujuća. On je znao tačnu meru u svemu.

Svako jutro je bio moj prirodni alarm zahvaljujući kom sam prilično rano ustajala iz kreveta bez obzira na to kada sam uveče legla. Uticao je na moju samodisciplinu, a podsticao me da u ranim jutarnjim šetnjama komuniciram sa drugim ljudima (a i njihovim psima), iako bih u to doba najradije ćutala. Bio je društven, umiljat i veseo, prilazio je svima sa poverenjem. Ako nije nailazio na pozitivan odgovor, mirno bi odlazio, nikad se ne osvrćući. Pomišljala sam, koliko samo nas ljude troši naša ruminacija kada nam se desi nešto što nam se ne dopada. Švrća nikada nije menjao svoje raspoloženje zbog onoga što se desilo, niti odnos prema drugima. Imao je svoje standarde i držao ih se, uvek sa istom radošću prilazeći ljudima i psima, šireći dobrotu oko sebe.

Jedino mi je delovalo da ne zna da se brani. Sve dok nisam porazmislila o njegovom načinu odbrane. Kada su ga napadali drugi psi, nije uzvraćao ugrizima. Ako nije mogao da pobegne, legao bi i pravio se mrtav. Ovaj njegov instinktivni odgovor “bori se ili beži”, a ako ne može ni jedno ni drugo, onda “zamrzni se”, bio je neverovatno poučan. Pomogao mi je da bolje uočim i razumem reakcije klijenata s kojima radim na individualnim coaching sesijama. On je pokazivao lakoću prepuštanja telesnim reakcijama i instinktima. To je važno i kod ljudi, posebno kod onih koji pate od anksioznosti jer ni kod ljudi ovaj izbor odbrambene reakcije nije promišljen već instinktivan. Učinio je da shvatim koliko je važno dozvoliti telu da dovrši reakciju i tako prekine obrazce koji se ponavljaju. Ova tema mi je posebno korisna jer kad smo “zamrznuti” ili disocirani, to nas drži anesteziranim da ne osećamo bol (kod životinja je imobilnost vremenski ograničena, kod ljudi nije). Tako da slobodno mogu reći da mi je Švrća bio kao iskusniji kolega na supervizijama koje su se odvijale u mojoj glavi.

Znao je nekoliko reči: kad mu kažeš “igračka” – on je donese, kad mu kažeš “idemo napolje” on trk do vrata, … ali najvažnije je što je osećao sve bez ijedne reči. Znao je razliku između mog odlaska na posao i odlaska na more – kad mirno čeka moj povratak, a kad tužno cvili. Puno je toga znao, iako to ne mogu u potpunosti da (vam) objasnim. Oni koji imaju ljubimce razumeju o čemu govorim.

Samo životinje mogu pokazati ljubav koju niko ne može nazvati patetičnom. Ne postoje prave reči da napišem ovaj tekst, postoji samo ljubav i veliko poštovanje prema biću čiju ljubav osećam i sada, iako ga više nema. Njegova sreća, izražena mahanjem repa, bila je zarazna – nemoguće je ne osetiti tu energiju. Nikad nije mogao da kaže, ali je uvek znao da pokaže.

Vrlo brzo sam dozvolila da mi se uvuče pod kožu. To je u mom slučaju značilo i da se popne na krevet i spava pored mene. Znam da mnogi to osuđuju, ali meni je drago što je živeo u udobnom “kavezu”. Naučio me je strpljenju, poverenju, distanciranju, odustujanju kad nije vredno, upornosti kad nešto želim, itd. Imali smo bezbroj smešnih trenutaka, poput onih videa na YouTube-u, kada je kao štene uništavao delove nameštaja, ali nikada nisam mogla da se naljutim na njega jer sam ga volela. Nekad se zapitam da li se ljudi zaista vole dovoljno kada se (dugo) ljute jedni na druge?

Pročitala sam u jednoj knjizi da je tajna prelepe smrti da živiš lep život. Švrća je imao lep život – bio je mažen i pažen (veterinar mi je nekad u šali govorio: razmažen), negovan i voljen. Prezahvalna sam što je bio deo moje porodice i oplemenio naše živote. Hvala ti, Švrle!  💗