Nekada sam, priznajem, bila ona osoba koja kolutala očima kad neko spomene „metodologiju“. Posebno u velikim sistemima gde se sve „moralo dokumentovati“, „proći kroz proceduru“, i gde je svaki korak u poslu delovao kao da zahteva formular veličine malog diplomskog rada.

U početku sam WCM (World Class Manufacturing) doživljavala kao preterivanje – kao dodatnu administraciju koja oduzima vreme od pravog rada. Kao da se metodologija bavila papirima, a ne ljudima i stvarnim rezultatima.

Kasnije, nakon rešavanja problema kroz Problem Solving, a pogotovo sada, dok radim sa manjim timovima i kompanijama koje nemaju formalnu metodologiju, shvatam koliko sam (po)grešila.

Sitnice koje prave razliku

Svaki dan koristim alate kao što su:

HERCA (analiza ljudskih grešaka),
4M analiza (Man, Machine, Method, Material),
5S (Sort, Set in order, Shine, Standardize, Sustain – ili, po domaće: raščišćavanje haosa).

I sve te “sitnice” daju ogromnu vrednost.

Zamislite sledeću situaciju:

Imamo važan alat u radionici koji koriste svi zaposleni iz jedne smene. Jednog dana – pukne. Ne zna se ko je to uradio, ni kad. Panika. Alat ne može da se koristi, posao staje, vreme curi, a svi gledaju u plafon kao u epizodi “Ko je kriv?”

Bez metodologije, svi slegnu ramenima i pređu na “ma, desilo se”.

Sa metodologijom? E, to je već druga priča.

Kako te metodologija nauči da gledaš – pre nego što nešto pukne

Uradila sam mini HERCA analizu: razgovarala sa svim zaposlenima koji koriste alat, mapirala korake u procesu, tražila tačke gde može da dođe do greške. I gle čuda – greška se dešavala tamo gde postoji nejasnoća oko pravilnog rukovanja.

Dogovorili smo sledeće kontramere:

Mentori će se prvo međusobno usaglasiti – kako tačno treba da se radi ta radnja (da ne učimo mlade radnike “svako na svoj način”).
Proverićemo sa iskusnim vlasnikom procesa da li je to ispravno.

Zatim ćemo obučiti stažiste po sistemu:

• Prvo pokažemo,
• Zatim ih posmatramo dok oni rade,
• Tek onda ih puštamo da rade samostalno.

Zvuči jednostavno? Jeste. Ali upravo su te jednostavne stvari ono što čini razliku između organizacije koja se stalno gasi požare i one koja sprečava da se požari uopšte dogode.

Japanci to već odavno znaju

Uostalom, ne bih da budem dramatična, ali… ceo Japan je posle Drugog svetskog rata podigao ekonomiju na filozofiji stalnog unapređenja i pametnog rada, kroz alate i metodologije koje i mi danas koristimo.

Zaključak

Metodologijo, oprostila sam ti što si me nekad gnjavila.
Sad ti meni oprosti što sam te potcenila.
Zato što sad znam – ti si ona tiha snaga u pozadini koja čuva naše vreme, naše živce i naše alate.

Autor: Ljiljana Dragojlović