Dok sam radila u korporacijama, često je više bilo pitanje budžeta nego cene i vrednosti. U jednom od tekstova sam napisala pasus:

“Ako tražite nekog kao saradnika ko bi vašim zaposlenima održao obuku ili ko bi sa njima radio mentorske ili coaching individualne sesije, razmislite o izboru tog saradnika. Bitno je da ima iskustvo, sertifikat, ali najvažnije je da obavezno BUDE to što hoćete da naučite ili razvijete kod svojih zaposlenih jer im ne može dati ono što sam nema.”

Ovaj pasus mi je odličan šlagvort za ono o čemu danas razmišljam.

Nije opravdanje angažovati nekog samo zato što se uklapa u budžet, ako su te pare zapravo bačene. Forma može biti ispoštovana, KPI neće biti crven, ali dugotrajnih efekata neće biti. Na papiru će pisati da je ispunjen akcioni plan jer je obuka održana, ali ako zaposleni nisu ništa naučili ili primenili, to najverovatnije neće nigde pisati. Ako je trener bio neko ko ne živi ono što podučava, stvari stoje još gore.

S druge strane, ako angažujete nekoga ko zaista praktikuje ono što priča (“walk the talk”), često se desi “aha momenat” kod zaposlenih. Samo jedna prava rečenica tokom treninga može da pokrene zaposlenog na razmišljanje, da mu ne da mira i da danima posle treninga razmišlja o sebi, što dovede do vidljive promene u ponašanju. U tom slučaju ste dobili ogromnu vrednost od obuke.

Po meni, to nema cenu. Međutim, pošto budžet zahteva da se ispoštuje cena, bolje je da se održi jedna takva kvalitetna obuka nego više onih “reda radi”. Makar bio jedan trening godišnje, neka bude vredan. Cena koju plaćate je previsoka ako nije tako. Nezadovoljni ili nekompetentni zaposleni nisu nešto što želite, a da biste imali zadovoljne zaposlene potrebno je ulagati onoliko koliko želite da budu zadovoljni.

Investiranje u pravu obuku nije trošak, već ulaganje u budućnost vaše firme. Zaposleni koji su motivisani, kompetentni i zadovoljni, donose mnogo veću vrednost nego što je inicijalna cena kvalitetne obuke.

Sećam se  kad sam održala trening za veliku kompaniju sa kojom sam prvi put sarađivala. Pripremala sam se detaljno, prilagodila sadržaj specifičnim potrebama njihovog tima i fokusirala se na praktične primere i interakciju sa učesnicima. Nakon obuke, dobila sam povratne informacije da nijedan trener pre mene nije dobio tako visoke ocene od strane zaposlenih. Razlog tome je što su prepoznali autentičnost i posvećenost onome što podučavam. Kad zaposleni vide da trener veruje u ono što govori i da to primenjuje, otvara se prostor za stvarnu transformaciju i dugoročne promene. To je vrednost koja nadmašuje bilo kakav budžet ili trošak na papiru.

Ako nemate dovoljno sredstava u budžetu, onda se makar zapitajte koju cenu plaćate time što ne razvijate članove svog tima ili sebe lično kroz obuke. To je početak, a kad osvestite važnost ili posledice, nađu se i sredstva. Kada nisam imala dovoljno sredstava za svoje obuke, išla sam kod onih koji su bili na treninzima da čujem šta su naučili. Kad nije bilo dovoljno sredstava za ceo tim, menadžer je poslao jednog člana tima koji je prenosio znanje dalje. Ima načina, treba samo hteti.

Autor: Ljiljana Dragojlović