Znaš onaj momenat kad neko „čeka pravi trenutak“ pa taj trenutak nikada ne dođe?

E, pa, moja drugarica je čekala idealne uslove da mi javi nešto važno – da možemo da se čujemo ili
vidimo (gledamo na kameri), da nađe „prave reči“,… i naravno – nije mi javila ništa.

I šta se desilo? Nismo rešile stvar, nismo se dogovorile, nego smo narušile naš odnos. Onda smo, srećom,
pričale o tome. I znaš šta je rekla? „Htela sam da ti javim kako treba, da te na taj način ispoštujem. Nije
mi bilo dovoljno dobro da ti to napišem u poruci.“

Perfekcionizam. Eto ti ga.

Perfekcionizam nas ne vodi do savršenstva – već do distance, tišine, propuštenih prilika, kašnjenja i
nepotrebnih tenzija.

To nije briga o kvalitetu. To je često briga da nešto ne ispadne pogrešno. I zbog te brige – ne uradimo
ništa.

A zapravo, u 90% slučajeva je dovoljno samo da se javimo. Da kažemo „hej, nemam sad sve (ili prave)
reči, ali mi je važno da znaš…“ I kraj.

Ljudi ne očekuju savršeno. Očekuju iskreno, jasno i na vreme.

Isti mehanizam sam nedavno videla i u poslu.

Dogovor između timova oko jedne odluke se otegao danima. Svi su imali dobre namere – da se pripremimo, da sve stavimo na papir, da sagledamo „sve uglove“.

Ali odluka nije dolazila.

Zato što je neko čekao da napiše savršen mail koji nikoga neće uznemiriti.

Zato što je neko čekao da napiše precizan predlog bez ijedne mane.

Zato što je neko hteo da se „još malo razjasni sve sa sobom“ pre nego što se oglasi.

Rezultat? Frustracija. Gubljenje vremena. Zbunjenost. Nepoverenje. Stres.

I ništa od toga nije vredno „savršenog mejla“.

Zato evo nekoliko lekcija koje sam naučila iz svega ovoga:

✔️Ne čeka se savršen trenutak – pravi je onaj kad shvatiš da je nešto važno.

✔️Bolje je nesavršeno javiti, nego savršeno zakasniti.

✔️Ne doteruj komunikaciju do tačke gde postane nemoguća.

✔️Ako imaš poriv da sve središ do detalja – stani i zapitaj se: “Za koga to radim?”

Perfekcionizam zna da obuče odelo ozbiljnosti i profesionalnosti, ali ispod toga se često krije – strah.
Strah da ćemo pogrešiti. Da nećemo biti dovoljno dobri. Da će neko nešto pogrešno protumačiti. Da
ćemo ispasti nekompetentni.

A znaš šta je dovoljno dobro?

Da si se javio/la. Da si rekao/la ono što znaš sad. Da si pokrenuo/la dogovor, pa ćemo ga zajedno
doraditi. Da si pokušao/la.

Zato – sledeći put kad poželiš da sve bude savršeno, seti se mene, moje drugarice i poslovnog sastanka
koji je mogao da se završi ranije – samo da smo rekli ono što već znamo.

Ako ti je ovo poznato – piši. Ili ostavi komentar. Da se zajedno nasmejemo. (Možda i nešto popravimo.)

Do sledeće prilike za nesavršenu, ali funkcionalnu komunikaciju,

Ljilja

P.S. Ako znaš nekog ko „samo još malo da dotera“ mejl/poruku pre nego što pošalje – prosledi mu ovaj
tekst. Možda baš sad menja treći put uvodni pasus.